3.3 Теорија еволуције

ДНК

У потрази за новим генима: Захваљујући Грегору Менделу и Вотсону и Крику, научници су могли да реше загонетку Дарвинових зеба. Уз помоћ ДНК може се уочити и како се жива бића преображавају, а њихова спољашњост мења. Наиме, ако се ген активира он производи одређени протеин у ћелијама. На пример, ако се активира ген за протеин БМП4, онда ће кљун зебе бити кратак и широк. Уколико се активира ген за протеин калмодулин (Calmodulin), онда ће кљун зебе бити дуг и танак. Осим тога научници данас знају да еволуција не настаје променом гена, него уз помоћ различитих укључивања и искључивања гена. Та представа о „генетским прекидачима“ објашњава и да не постоје специфични „људски гени“. Човек има 21.000 гена, колико има и један миш. Значи да нису потребни нови гени, да би настале нове врсте, они се само морају другачије комбиновати и активирати. На том пољу истражује и биолог Кристијане Нислајн-Фолхард (Christiana Nislein-Folhard) која је 1995. године добила Нобелову награду за медицину. Она упозорава: „Основна грешка је у томе што људи верују, да када су нешто разумели, да то онда могу и да промене. Организам је веома комплексна творевина. Практично не постоји могућност да се ген циља промени, а да не остану последице.“

• • •